Октобра 1958. године у Институту за нуклеарне науке „Винча“ десио се први велики нуклеарни инцидент у бившој Југославији. Група научника, под вођством професора Драгослава Поповића, била је изложена смртоносној дози зрачења током тајног пројекта који је био део хладноратовске научне трке. Инцидент се десио шест месеци након покретања експерименталног реактора „Мали Б“, а последице су биле толико тешке да је држава одлучила да скрши све информације.

Научници су тајно пребачени у клинику „Кири“ у Паризу, где је француски тим под вођством професора Жоржа Матеа извео прву у свету трансплантацију костењаче код озрачених особа. Иако је један од научника преминуо у Паризу, јавност и његова породица нису биле обавештене о стварном узроку смрти. Тело је враћено у металном ковчегу, а породици је било забрањено да види покојника.

Државна медијска машина, укључујући Танјуг и „Политику“, објавила је само кратке и неодређене извештаје, што је довело до отворених сумњи. Писац Горан Милашиновић, чији роман „Случај Винча“ инспириса филм „Чувари формуле“, истакао је да је тадашња Југославија имала амбиције да развије нуклеарно оружје, а инцидент у Винчи је скривен како би се одржао имиџ напредне државе. Данас се овај догађај често назива „српским Опенхајмером“ или „српским Чернобилом“.